Poslednja stanica: OTPOR!

Poslednja stanica: Otpor je dokumentarni film koji iz perspektive žena govori o svakodnevnom iskustvu nasilja i nesigurnosti u javnom prevozu u Beogradu, ali i o otporu koji nastaje onda kada žene odbiju da ćute. Film je nastao kao deo šire inicijative za bezbednost žena u javnom prostoru i oslanja se na stvarna svedočanstva, istraživački rad i direktan susret sa gradom kao prostorom koji istovremeno povezuje i ugrožava žene. Kroz lične priče, javne intervencije i kolektivni glas Dragane Dukuljev, Dee Džanković i Minje Marđonović, film pokazuje da nasilje u javnom prevozu nije privatni problem pojedinki, već sistemski propust, i da je otpor moguć tek onda kada se strah imenuje, podeli i politički adresira.

Istraživanje o seksualnom uznemiravanju, napadima i bezbednosti žena u javnom prevozu u Beogradu

Analiza Koliko je sigurna tvoja vožnja? zasnovana je na iskustvima žena koje svakodnevno koriste javni prevoz u Beogradu. Kroz kvalitativno istraživanje prikupljena su svedočanstva o seksualnom uznemiravanju i nasilju u vozilima i na stajalištima, sa ciljem da se prepozna kako nasilje izgleda u praksi, kada se najčešće dešava i zašto se ponavlja. Nalazi analize pokazuju da nasilje u javnom prevozu nije izuzetak niti incident, već predvidiv obrazac koji se dešava u rutini, tokom radnih dana i u periodima najveće frekvencije putovanja. Ova analiza predstavlja osnov za razumevanje problema i polaznu tačku za sistemske odgovore, umesto individualnog snalaženja žena.

Protokoli za zaštitu žena od seksualnog uznemiravanja i nasilja u javnom prevozu

SOS protokoli Minimum institucionalne odgovornosti zasnovan na iskustvima žena nastali su kao odgovor na nalaze analize Koliko je sigurna tvoja vožnja? i iskustva žena koje javni prevoz koriste svakodnevno. Oni jasno definišu šta smatramo nasiljem, kada Grad Beograd mora da reaguje i koje su obaveze institucija, javnih i privatnih prevoznika, kao i uloga vozača i vozačica u kriznim situacijama. Ovi protokoli ne predstavljaju preporuke, već minimum institucionalne odgovornosti koji je neophodan da bi javni prevoz prestao da bude prostor stalne procene rizika za žene, a postao prostor u kojem je bezbednost podrazumevana, a ne izuzetak.